Sinopsis
Ovaj film priča izvanrednu i istinitu priču o Bobòu, gluvonemom, nepismenome i mikrocefalnom čoveku koji je živeo 46 godina u mentalnoj bolnici u Aversi. Njegov život se neočekivano menja kada upozna Pippoa Delbonoa, koji ga otkriva tokom posete ustanovi i duboko je dirnut. Od tog trenutka rađa se ljudska i umetnička veza koja će zauvek promeniti njihove živote.
Kroz ovaj susret, Bobò—do tada nevidljiv svetu—postaje centralna figura u Delbonovom teatru i filmu, otkrivajući se kao iznenađujući izvođač, sposoban da komunicira sa snagom i poezijom čak i bez reči. Njegovo prisustvo redefiniše umetnički jezik reditelja, transformišući njegov način pripovedanja, posmatranja i stvaranja.
Reditelj Pipo Delbono
"Nikada ne bih mogao da stvorim nastup koji nije kontaminiran mojim životom."
Pippo Delbono je osnovao svoju kompaniju 1986. godine zajedno sa glumcem Pepeom Robledom. Njegov cilj je bio da na scenu postavi svet onakav kakav jeste, kako bi predložio preobraženu viziju koja omogućava bolje razumevanje. Lična iskustva, vesti, životne priče obogatile su rad italijanskog reditelja. Podjednako pod uticajem orijentalnog pozorišta - koje je praktikovao nekoliko godina - koliko i koreografkinje Pine Bausch, on stvara pozorište "nužnosti", pozorište istine, pozorište telesne poezije koje ponekad može poprimiti oblik kabarea u kojem se Pasolini i Beckett mešaju sa Tadeuszem Kantorom. Njegove predstave provlače se kroz sve pukotine, između svih kontradikcija našeg društva, da bi razbile nametnute okvire. Ima besa, grubosti, provokacije, ali i ogromne velikodušnosti u ovom zamišljenom i izmišljenom delu koje izvodi ansambl koji meša profesionalne glumce i jedinstvene ličnosti koje na scenu donose svoj poetski univerzum.
Istovremeno u teatru i na njegovim marginama, Pippo Delbono baca svetlo, na svoj način, na složenosti sveta. Il Silenzio, Guerra i La Rabbia (2002), Enrico V i Urlo (2004), Priče juna (2006), prikazani su na Festivalu u Avinjonu.
Značajne predstave uključuju: Guerra (1998), Urlo (2004), Questo Buio Feroce (2006) i La Gioia (2018).
Dobitnik je prestižnih evropskih pozorišnih priznanja, uključujući nagradu Evropa za nove pozorišne realnosti.
Pored pozorišta, Delbono se uspešno bavi istraživanjem filmskog jezika, režirajući hibridne dokumentarce i igrane filmove.
Debitovao je sa filmom Rat (Guerra, 2003), dokumentarcem snimljenim tokom turneje po Izraelu i Palestini koji je osvojio nagradu David di Donatello. Njegova kasnija ostvarenja poput La Paura (Strah, 2010), koji je snimio mobilnim telefonom, i Sangue (Krv, 2013) prikazivana su na festivalima u Lokarnu i Rimu.
Kao glumac ostvario je zapažene uloge u svetski priznatim filmovima, poput ostvarenja Ja sam ljubav (I Am Love, 2009) reditelja Luke Gvadanjina, gde je glumio rame uz rame sa Tildom Svinton.
