Radionica dokumentarnog filma u okviru BOSIFEST filmskog festivala 2024.

INKLUZIJA OSOBA SA INVALIDITETOM U FILMSKO STVARALAŠTVO

Oblast filmskog stvaralaštva je danas demokratičnija nego ikada ranije, ili bi bar tako trebalo da bude, u smislu njene dostupnosti svim ljudima bez obzira na njihovo, pre svega, filmsko obrazovanje. Ali da li je to tako? Da li je filmsko stvaralaštvo dostupno svim ljudima podjednako?

Za početak pogledajmo neke druge „umetničke“ delatnosti, kako tu stvari stoje. Vizuelnim umetnostima, slikarstvom, vajarstvom, itd. može da se bavi ko god želi i kako god želi. Od akademski obrazovanih ljudi u ovoj oblasti, do onih koji to nisu, a „uspeh“ u vizuelnim umetnostima je gotovo podjednako „zagarantovan“ i onima koji su se školovali za ovu vrstu umetnosti, kao i onima koji nisu imali prilike to da urade. Gotovo ista stvar stoji i sa muzičkim obrazovanjem, ako ne i malo drastičnija, i to u korist onih koji nemaju nikakvo muzičko obrazovanje, a često su vrlo „uspešni“ u toj oblasti.  U arhitekturi je potpuno obrnut slučaj. Tu je gotovo neizostavno nužno obrazovanje, ali kako ono „umetničko“, tako i više od njega poznavanje graditeljskih veština, materijala, matematike, mehanike i nekih drugih i komplikovanijih naučnih disciplina. U arhitekturi su dosta retki „amateri“, tj. oni koji na neki način ovu oblast ne poznaju profesionalno. Sa primenjenim umetnostima je skoro identična situacija kao i sa vizuelnim umetnostima, kao i sa svim ostalim „umetnostima“ koje ovde nismo detaljnije pomenuli.

Jasno je zašto je u arhitekturi neophodno da se time na neki način bave „profesionalci“, ali da li je to isto neophodno da bude slučaj i u filmskoj umetnosti? Da li je filmski proces isto tako „odgovoran“, naučno uslovljen, i složen kao i arhitektonski? Složen jeste svakako, ali iza te složenosti, kada se ona raščlani, videćemo da je u svakom od njenih sektora apsolutno moguće baviti se nekom od filmskih delatnosti, a za to samo imati dobru praksu, a ne nužno i akademsko obrazovanje. Od ove akademske mistifikacije na filmu trenutno najviše „profitiraju“ oni koji su u filmskoj delatnosti uspeli da se izbore za autorske pozicije: reditelji, scenaristi i direktori fotografije. Oni su gotovo isključivo „školovani“ za to čime se bave, i jako je teško ući u taj njihov „začarani krug“ ukoliko neko nema završenu, ili bar upisanu, bilo koju od filmskih škola.

I pored sve veće filmske demokratičnosti, pre svega u tehnološkom smislu, da je na primer, film moguće danas snimiti i mobilnim telefonom, sa nekom malo boljom kamerom na njemu, nekako se stiče utisak da među filmskim esnafom i nema baš previše ljudi koji se isključivo za to nisu školovali. Tu dolazimo do potpuno obrnutog reciprociteta. Ne samo da skoro pa da na filmu nema ljudi koji se nisu školovali, već nema ni ljudi koji na primer mogu filmom da počnu da se bave u svojoj 70 i nekoj godini, i ako im za to u suštini nije neophodno filmsko obrazovanje. Na filmu, među njenim „autorima“ nema ni onih koji imaju neko, bilo koje, fizičko ograničenje, bilo da je urođeno ili kasnije stečeno. Zašto je to tako? Zašto je i pored sve veće demokratičnosti, u svim drugim oblastima, za koje nije neophodno neko naučno predznanje, i pored sve veće tehničke dostupnosti svima, filmska delatnost uspela potpuno suprotno da uradi, i da još više ograniči mogućnost da se njome bavi bilo ko,  ako prethodno nije završio, ili barem upisao neku filmsku školu? Kako su ljudi na filmu, ali i oko njega, uspeli da do te mere ograniče drugim ljudima pristup ovoj delatnosti, od fondova, preko filmskih festivala, do krajnjih emitera, ili distributera dela koja nastaju u ovoj oblasti? Da li je tu pre svega u pitanju materijalni aspekt? Filmska dela potencijalno koštaju više od nekih drugih „umetničkih“ dela. Možda je to u pitanju. Pa zbog toga, i neke preterane materijalne odgovornosti osoba koje se bave ovom delatnošću kao i onih koji tu delatnost iz nekih drugih aspekata prate i podržavaju, postoji bojazan da će neke, recimo, „ne profesionalne“ osobe na filmu, na neki način biti manje odgovorne? Pored toga film je uglavnom, ili bar u većini slučajeva kolektivno umetničko delo, pa je valjda zato teško da se njime bave oni koji za to nisu kvalifikovani. Valjda bi to moglo da bude objašnjenje, ne znam…

Čak i da je tako, pružanje obrazovanja u ovoj oblasti, onog ne-akademskog, može mnogo manje da košta, a da postigne iste rezultate, a nekad i bolje, od onih akademskih rezultata, te time neki ljudi koji nisu imali priliku, ili nisu znali za ovu „nužnu“ akademsku profesionalizaciju u ovoj oblasti, da to mogu nekako naknadno da urade i steknu neku vrstu alternativnog filmskog predznanja.

Jedna od takvih filmskih škola, ili radionica, je i čuveni Atelje Varan iz Pariza. Od 1980 godine ova neformalna filmska škola pruža svojim polaznicima pre svega obrazovanje u oblasti dokumentarnog filma.  Postoji više kurseva u ovom udruženju, ali jedan od glavnih je onaj kroz koji se nekome ko nema nikakvo filmsko predznanje omogućava da u periodu od 7 nedelja postane kompletan filmski autor, i da ima svoj autorski film nakon tog procesa, kroz koji mora sam da prođe uz stručno vođenje mentora.

Kako sam i sam bio polaznik jedne od ovakvih radionica 2004. godine, a ujedno sam formalno završio i Filmsku akademiju, mogu sa velikom preciznošću da opišem oba ova procesa kroz koja sam prošao i da analiziram šta mi je svaki od njih doneo, ili dao, na tom „profesionalno umetničkom“ planu. Gde sam dobio više, a gde manje, i koji su kvaliteti i benefiti jednog, a koji drugog. Ali to bi bilo dodatno skretanje sa teme ove kratke radionice, u kojoj imamo za cilj da vas upoznamo sa sasvim nečim drugim, sa time kako filmska delatnost može i treba da postane dostupnija ne samo svim ljudima, što se, nadam se, podrazumeva, iako je iz raznih razloga drugačije, već i svim onim ljudima koji su na prvi pogled, ali samo na prvi pogled, u nekoj nemogućnosti da se time bave. Da li su to njihova fizička ograničenja, ili se radi o bilo kakvim drugim ograničenjima, to za nas nije važno. Važno je da pokažemo kako je sva ta ograničenja moguće vrlo lako prevazići i za to nam je potrebna samo dobra volja i ništa više od toga.

Nakon što sam 2004. godine i sam prošao kroz jedan ovakav intenzivan proces bavljenja, i pravljenja filma, odlučio sam da se u tom trenutku posvetim dokumentarnom filmu. Pre svega verovao sam tada, a i sada i dalje verujem, da je dokumentarni film dostupniji, i da je nekako još demokratičniji od igranog filma, i da ima puno toga da kaže i pokaže, a što u istom tom dokumentarnom filmu do sada nije rečeno ili pokazano, tj. prikazano.  Od 2021. godine postao sam jedan od mentora i predavač na ovim radionicama, kao i prvi član iz Srbije, filmskog udruženja Atelje Varan u Parizu. Kao mentor i producent realizovao sam još dve iste takve filmske radionice 2022. godine, i 2023. godine.

Budući polaznici ovih radionica se u principu o njima informišu iz nekih od javnih medija u kojima se ove radionice promovišu sa ciljem da privuku buduće polaznike. Onda je neophodno napisati neku vrstu literarne biografije, nikako poslati CV kao za neku kompaniju, ili neki posao, i jedan kraći esej na jednu od unapred zadate tri teme. Nakon što se svi pristigli radovi pročitaju napravi se uži krug polaznika za intervju. Nakon intervjua, koji u proseku traje oko pola sata po polazniku, a sa svim polaznicima iz užeg kruga, pravi se konačan izbor od 10 polaznika ove dokumentarne filmske radionice.

Na prošlu radionicu, u Novom Sadu, prijavila se i Jovana Gojković, devojka iz Novog Sada, koja se bavi kozmetikom, ali je pokazala da je interesuje i film. Videli smo iz njene prijave da ona nije bilo koja devojka koja se bavi kozmetikom i interesuje za film pa nam je već tu nešto zapalo za oko i pozvali smo je u uži krug, na intervju. Tu smo otkrili da Jovana ne čuje dobro, barem ne onako kako mi ostali čujemo, te je tokom intervjua imala osobu koja joj je znakovnim jezikom prevodila sva naša pitanja, ili komentare, dok bi njih dve komunicirala isključivo znakovnim jezikom, a onda nam je ta osoba, Jovanin prevodilac, prevodila ono što bi Jovana nama imala da kaže.

Nakon ovog intervju trebala nam je duža pauza. Naša prva reakcija bila je, da je nemoguće imati svo vreme trajanja radionice, a to je 7 nedelja,  nekog ko bi prevodio za Jovanu sve što pričamo, ne samo mi, već i ostali polaznici, a i za njih i za nas, kao mentore, sve ono što bi Jovana imala da kaže. Bilo bi to nemoguće jer bi to dodatno oduzelo i onako kratko vreme za koje 10 polaznika treba da snimi svojih 10 filmova. Bilo bi nemoguće jer bi Jovana ovog ličnog prevodioca morala da ima sa sobom ne samo tokom predavanja, već i na snimanjima svog filma, ali i snimanjima filmova ostalih polaznika, jer je koncept radionice takav da svako snima svima ostalim zvuk, i da potencijalno svako svima treba da bude dostupan za snimanje njegovog filma, i obrnuto. Znači da bi Jovana, koja u startu ima problem sa sluhom, koji je neophodan da bi mogla bilo kome da snima zvuk, morala ne samo da ima nekog ko bi joj na setu prevodio, već i nekog ko bi trebao da joj govori šta da radi, i gde, ili na koju stranu da okrene mikrofon.  Da ne pominjem takođe jedan bitan aspekt radionica, a to je da mi tu stavku opšte nismo imali predviđenu prilikom detaljnog planiranja i pripreme radionice.

Kolege iz Francuske su bile za to da se prijava Jovane Gojković zbog njenog fizičkog nedostatka izuzme iz razmatranja jer bi to zakomplikovalo već složen i osetljiv rad sa polaznicima tokom sedmonedeljne radionice, kako organizaciono, tako i na nivou samog stvaranja neke vrste budućeg kolektiva, od samih polaznika. Jer njih 10 bi trebalo da budu ravnopravni, a Jovana u startu ne bi mogla da bude ravnopravna, jer bi imala dodatne potrebe, one kojih 9 ostalih polaznika nemaju. Ja sam insistirao da se Jovani sve to predoči, da ona neće moći da ima prevodioca kao tokom intervjua, i da će morati drugim polaznicima da snima zvuk, i da učestvuje u snimanju tuđih filmova, kao i da će morati da prođe kroz čitav proces radionice kao i svi ostali polaznici, i da onda ona sama odluči da li će te uslove prihvatiti ili ne. Na svu sreću Jovana je to prihvatila i obogatila i svoje životno iskustvo, ali i naše. Ona je kao i svi ostali polaznici završila svoj film, i učestvovala je u nastanku drugih filmova svojih kolega, na isti onaj način na koji su i oni učestvovali u nastanku njenog filma.

Ova radionica na BOSIFEST filmskom festivalu želi da vam približi koje su sve to poteškoće i potencijalni problemi na koje može da se naiđe u budućem radu osoba sa invaliditetom na filmu, i kako te poteškoće prevazići i eventualne probleme iskoristiti i od njih napraviti prednost u budućem radu.

Dragan Nikolić,reditelj