Intervjui

Darko Ivić - Intervju za RTV SLOVENIJA

02.07.2025.

Filmski festival koji ruši stereotipe o osobama sa invaliditetom

Bosifest - međunarodni filmski festival osoba sa invaliditetom u Beogradu već 15 godina organizuje Darko Ivić, direktor festivala i osnivač i predsednik nevladine organizacije Hendi centar „Koloseum“.

Darko Ivić je u detinjstvu patio od mišićne atrofije, zbog čega je od 24. godine morao da koristi invalidska kolica. Kao tinejdžer, bio je fasciniran filmskom umetnošću i otvorio je svoj video klub 1985. godine, što mu je, kaže, mnogo pomoglo u stvaranju Bosifesta, jedinog filmskog festivala za osobe sa invaliditetom na Balkanu, koji ugošćuje autore iz celog sveta i ruši stereotipe o osobama sa invaliditetom.

Ove godine pripremate 16. festival po redu, odakle je došla ideja za to?

Festival je nastao u saradnji sa glumcem Markom Stojanovićem (članom Paraolimpijskog komiteta), sa kojim sam 2009. godine došao na ideju da za Međunarodni dan osoba sa invaliditetom prikažemo filmove na temu osoba sa invaliditetom u sportu. Tada nisam znao da postoje filmovi o sportskim aktivnostima osoba sa invaliditetom. Marko Stojanović me je povezao sa predsednikom Međunarodnog olimpijskog komiteta iz Italije, koji nam je ponudio tri filma na ovu temu. Prikazali smo ih na okruglom stolu koji smo organizovali za Međunarodni dan osoba sa invaliditetom. Kada sam shvatio da postoji toliko dokumentarnih filmova o životu i radu osoba sa invaliditetom, odlučio sam da sledeće godine pokušam da organizujem filmski festival za osobe sa invaliditetom pod nazivom Bosifest - Beogradski međunarodni festival dokumentarnog filma. Ono što je usledilo bio je pravi šok, jer su nam stvaraoci iz celog sveta poslali više od 200 filmova za prvi festival, i naravno nismo očekivali da će festival dostići takve razmere.

Bosifest pruža uvid u živote osoba sa invaliditetom. Njegova misija, kao što ste napisali u prošlogodišnjem uvodniku, jeste da izgradi humaniji i inkluzivniji svet različitosti i njenog bogatstva.

Moram reći da imamo veoma malu finansijsku podršku grada Beograda, tako da se sve zasniva na velikoj posvećenosti nas samih, filmskih stvaralaca, entuzijasta i volontera. Ali smo uspeli i da privučemo profesionalce na festival, koji mu daju kredibilitet. To su selektori i članovi žirija. Ideja Bosifesta je da stvori vezu između osoba sa invaliditetom i profesionalnih filmskih stvaralaca koji znaju kako da predstave njihove probleme na način da ih što više ljudi može razumeti i videti. Drugi cilj je da ovi filmovi dopru do što šire publike, posebno mladih gledalaca, i da ih podsete šta znači reč empatija, jer je u današnjem društvu jako nedostaje. Ali mislim da smo u poslednjih osam godina mnogo uradili obilazeći škole, gde smo podigli svest kod mladih.

Do sada ste na festivalu prikazali preko 800 filmova. Kako ih birate?

Prvih godina smo na festivalu prikazivali i do 30 kratkih i dugometražnih filmova. Ispostavilo se da je to previše zahtevno, posebno za mladu publiku. Stoga sada, tokom tri festivalska dana, prikazujemo između 10 i 12 dugometražnih filmova i još nekoliko kratkih filmova koji imaju jak sadržaj i stoga igraju veliku ulogu u rušenju stereotipa o osobama sa invaliditetom.

Da li prikazujete filmove iz celog sveta?

Apsolutno, filmovi dolaze sa svih kontinenata. Žao mi je što je najmanje filmova iz Srbije i celog našeg regiona. Ovo je za mene fenomen, ne razumem zašto je ovako. Na kraju krajeva, jedini smo na Balkanu koji organizujemo festival gde prikazujemo filmove o životima osoba sa invaliditetom, koje mogu da kreiraju i osobe sa invaliditetom, kao i svi ostali. Važno je da je film snimljen kvalitetno i profesionalno, nije dovoljna dobra priča, film mora biti kvalitetan. Dozvolite mi da ilustrujem primerom filma iz Kragujevca, koji govori o trkaču sa posebnim potrebama. Priča je neverovatna, ali nažalost je snimljena bez kadriranja, bez cele priče. Ovaj sportista samo trči 45 minuta filma i istovremeno priča svoju priču, što je veoma zanimljivo, ali nažalost ceo film je snimljen na način koji nije zanimljiv. Ukratko, dobra priča nije dovoljna. Filmovi moraju biti profesionalno snimljeni, a pored toga moraju imati i jake poruke.

Da li je festival pristupačan slepim i slabovidim, gluvim i nagluvim gledaocima?

Na otvaranju i zatvaranju festivala uvek je prisutan prevodilac za znakovni jezik, kako bi gluve osobe mogle da ih prate. Sarađujemo i sa udruženjem koje se bavi sinhronizacijom filmova za slepe, ali sinhronizacija filma košta između 800 i 1.000 evra, a od grada i države dobijamo 10 hiljada evra za organizaciju celog festivala. Sa ovim novcem jedva pokrivamo troškove putovanja i smeštaja gostujućih filmskih stvaralaca, svi ostali učestvuju dobrovoljno. Teško je porediti se sa zemljama poput Nemačke ili Holandije, koje imaju na raspolaganju od 40.000 do 100.000 evra za slične događaje. Ipak, u svetu smo prepoznati po ruskom, poljskom, a takođe i najjačem festivalu dokumentarnog filma osoba sa invaliditetom IDFA, koji pokušavaju da nam izađu u susret i obezbede nam kontakte sa ljudima koji su spremni da sarađuju sa nama.

Na Bosifestu prikazujete samo dokumentarne filmove. Koji su uslovi za učešće?

Istina je. Trudimo se da odaberemo dokumentarne filmove koji traju najmanje 25 do 30 minuta, ali većina je oko 80 minuta, jer smatramo da su to filmovi koji mogu najviše da prikažu. Prijave za sledeći festival prikupljali smo do 21. aprila. Prijavljeni filmovi ne smeju biti stariji od pet godina i moraju da sadrže engleske titlove. Ulaz u Jugoslovensku kinoteku je besplatan za posetioce sva tri dana, jer je festival prvenstveno edukativnog karaktera. Često prikazujemo naše filmove u postprodukciji nakon festivala u drugim gradovima širom Srbije, na fakultetima i srednjim školama. Nakon projekcija filmova, organizujemo okrugle stolove, forume i diskusije, u kojima učestvuju autori i glumci filmova. Ovakvi događaji nude studentima i srednjoškolcima priliku da razgovaraju sa njima. Glavni cilj festivala je da vrati ili probudi empatiju kod mladih ljudi i pokaže im da osobe sa invaliditetom mogu da žive normalnim životom uz podršku i razumevanje društva.

Organizujete festival već 15 godina. Da li biste rekli da se društvo promenilo za to vreme? Da li su ljudi u Srbiji svesniji i tolerantniji prema osobama sa invaliditetom?

Svakako. Najvažnije je da su nam sale pune poslednjih osam godina i da se neki posetioci koji su prvi put posetili festival još dok su bili u školi vraćaju na festival. To mi daje nadu da će mladi ljudi kroz festival steći mnogo znanja o životu osoba sa invaliditetom i vratiti se nekim pravim vrednostima koje smo nažalost izgubili. S druge strane, žao mi je što ministri i donosioci odluka na lokalnom nivou ne prepoznaju priliku Bosifesta da pozitivno predstave svetu Srbiju i Beograd i vrednosti samih osoba sa invaliditetom. Nešto se promenilo na bolje, ali mislim da će i dalje biti potrebno mnogo truda i rada da bi se došlo do tačke u kojoj osobe sa invaliditetom postaju ravnopravni deo društva, što je moj krajnji cilj. Tužno je što mladi u Srbiji razmišljaju samo o beneficijama, zbog čega je među mladima veoma malo volontiranja. Niko ne shvata volontiranje na međunarodnom festivalu kao priliku da se upoznaju izuzetni stvaraoci iz celog sveta, da se nauči nešto o organizovanju velikih događaja, da se radi sa novinarima i da se bude deo razbijanja stereotipa. To me jako rastužuje.

Šta je sa pristupačnošću u Beogradu?

Ovo je jedan od najvećih problema sa smeštajem za goste festivala koji koriste invalidska kolica, jer u Beogradu gotovo da nema potpuno pristupačnih smeštaja. Ako postoje pristupačni toaleti, onda nema pristupačnog kreveta, ili obrnuto. Beograd takođe nije inače pristupačan osobama sa invaliditetom. Kada smo se dogovarali sa jednom od lokalnih turističkih agencija da vidimo grad, rekli su nam da to nije moguće za osobe sa invalidskim kolicima. Čini mi se da su dostupna samo dva pristupačna hotela, a oni su izuzetno skupi, jer noćenje košta od 200 do 300 evra. Razumevanje onih koji obezbeđuju adaptacije je takođe slabo. Kao rezultat toga, rampe su često previše strme i neupotrebljive, prolazi sa rampama su blokirani, ljudi su bezobzirni i parkiraju se na našim prostorima. Nekoliko puta sam morao da vozim 200 metara više zbog ovoga, jer sam morao da idem drugom rutom. Kada sam ikada nekome pomenuo da to nije u redu, dočekan sam sa besom, pa čak i šamarom.

Da li vas je udario neko koga ste upozorili zbog nepropisnog parkiranja?

Da. Ljudi jednostavno ne razumeju šta nam treba. Najgore je što kada se renovira trotoar koji je imao rampu, ovo se zaboravi i rezultat je novi trotoar koji više nije pristupačan. A onda morate ponovo da obilazite da biste stigli do odredišta. Negde oko 70 odsto unutrašnjosti zgrada je pristupačno, ali to ne pomaže mnogo ako ulaz u zgradu nije pristupačan. Prošle godine sam zakazivao sastanak u Sekretarijatu za kulturu, ali se ispostavilo da ne mogu da uđem u njihov lift jer je bio preuzak za moja invalidska kolica. Pored toga, do lifta je vodilo 15 stepenica. Ponudili su mi drugu lokaciju koja je bila pristupačna, što znači da možemo pronaći rešenje ako postoji razumevanje i volja. Dakle, nije reč samo o fizičkim barijerama, već i o barijerama u glavama ljudi. Postoje ljudi koji su spremni da pomognu, ali često ne slušaju kako mogu da pomognu, već insistiraju da vam podignu invalidska kolica ili da vas nose, ali ja sam protiv toga jer želim da budem samostalan.

U Sloveniji, lični asistenti omogućavaju samostalnost osoba sa invaliditetom. Da li ih imate i u Srbiji?

Takođe imamo sistem personalne asistencije koji finansira država. Pomoć trenutno pruža agencija koju je u početku vodila jedna izuzetna osoba, ali je nažalost preminula. Nakon njene smrti, agenciju su preuzeli ljudi koji ne razumeju potrebe osoba sa invaliditetom. Tako sada imamo asistente bez empatije koji svoj posao obavljaju isključivo zbog zarade. Procenjujem da samo 10 odsto personalnih asistenata radi ovaj posao kako treba. Imamo zakon o personalnoj asistenciji koji se ne poštuje. Personalni asistenti nemaju obuku, prijavljuju se i dobijaju posao - ljudi koji ne razumeju potrebe osoba sa invaliditetom.

A ti, da li imaš ličnog asistenta?

Ne. Tražio sam ličnog asistenta koji bi mi mogao pomoći oko posla. Želeo sam nekoga mlađeg od 40 godina ko govori engleski i zna da koristi računar, ali su mi u agenciji rekli da tražim nešto što ne postoji. Žalio sam se socijalnim službama, ali nije pomoglo.

Da završimo pozivom na šesnaesti Bosifest, koji će se održati od 20. do 22. oktobra 2025. godine u Jugoslovenskoj kinoteci u Beogradu. Da li ste već izabrali filmove? Da li među njima ima nekih iz Slovenije? Da li će biti moguće pogledati neki od filmova u Sloveniji?

Filmove trenutno pregleda selektor Bosifesta 2025, Dragan Nikolić , koji bi trebalo da do 15. jula odabere 14 do 15 filmova koji će biti prikazani na ovogodišnjem festivalu. Odabrani filmovi će potom biti poslati žiriju, koji će izabrati dobitnike nagrada (Gran pri za najbolji film, najbolji scenario, najbolju režiju i specijalne nagrade). Nažalost, ove godine nismo dobili nijedan film iz Slovenije, ali postoji mogućnost da se neki od filmova sa ovogodišnjeg festivala prikazuju u Sloveniji u postprodukciji nakon festivala. Želeli bismo da sarađujemo ili sa RTV Slovenija ili sa drugim organizacijama koje bi mogle da prikažu festivalske filmove publici u Sloveniji.

Darko Ivić - Intervju za 20minutos.es

19.02.2025.

Beogradski filmski festival za i od strane osoba sa invaliditetom: „Za humaniji i inkluzivniji svet“

• Bosifest će u oktobru proslaviti svoje šesnaesto izdanje.
• Žene sa invaliditetom i rodno zasnovano nasilje: stvarnost koja stoji iza kratkog filma „Apagada“ .

„Kao obrazovno sredstvo, film ima moć da promeni način razmišljanja i perspektive. Filmovi na ovom festivalu nam omogućavaju da vidimo jedinstvene ljudske avanture koje ističu zajedničku misiju: da radimo na izgradnji humanijeg i inkluzivnijeg sveta raznolikosti i bogatstva“, kaže Darko Ivić, direktor Bosifesta: Beogradskog međunarodnog festivala dokumentarnog filma za i od strane osoba sa invaliditetom . 

„Tema su osobe sa invaliditetom, bez obzira na vrstu invaliditeta“, kaže Darko. Srpski festival je u procesu prijema filmova koji se takmiče za šesnaesto izdanje ove filmske manifestacije, koja će se održati u oktobru.

Bosifest je nastao 2009. godine. U početku je bilo malo finansiranja, sponzori su se u velikoj meri oslanjali na svoju publiku, a mali tim je sve obavljao. Takođe su imali i malu publiku. Tokom godina, festival je rastao, a sve više glumaca, reditelja i publike se pridružilo cilju. Pridružili su se i volonteri i novinari.a sponzori su tu da ostanu.

U ovih šesnaest godina prikazano je više od 800 filmova iz Srbije, ali i iz drugih mesta u Evropi , Americi i sa Kariba ., Afrika , Azija i Australija . Pored filmova prikazanih u okviru i van takmičarskog programa, Bosifest nudi radionice, panel diskusije i izložbe.

Bosifest ima blisku saradnju sa Inklusom, Međunarodnim filmskim i filmskim festivalom o osobama sa invaliditetom u Barseloni . Španija je bila prisutna na srpskom festivalu, gde je požnjela nagrade. Godine 2013, film Hromozom 5 Marije Ripol i Lize Pram osvojio je Gran pri festivala. Godine 2019, Gran pri Bosifesta pripao je filmu Moises Laure de Migel.

„ Bosifest je jedini festival koji isključivo prikazuje dokumentarne filmove o osobama sa invaliditetom. Postoje i drugi festivali koji se fokusiraju na invaliditet, ali uključuju i druge teme poput ekologije“, objašnjava Darko.

Na ovom festivalu učestvuju osobe sa i bez invaliditeta. Filmovi prikazuju osobe sa invaliditetom ili su ih napravile osobe sa invaliditetom. „Festival je bio i nastavlja da bude mesto susreta za nacionalne i međunarodne stručnjake, studente, osobe sa invaliditetom i ljubitelje filma uopšte“, kaže njegov direktor.

Festival takođe služi da istakne i osvetli prepreke sa kojima se osobe sa invaliditetom suočavaju kada pokušavaju da se probiju u svet filma . 

„Bosifest promoviše aktivan život osoba sa invaliditetom kroz film. Prikazani filmovi prikazuju probleme sa kojima se osobe sa invaliditetom suočavaju u svakodnevnom životu: njihov odnos sa javnim mnjenjem ili njihov društveni i ekonomski položaj. U radionicama, osobe sa invaliditetom i stručnjaci iz različitih oblasti razmenjuju informacije kroz debate kako bi podstakli prevazilaženje socijalne isključenosti. Takođe identifikuju moguće alate koji bi promovisali razvoj svakog pojedinca uz poštovanje različitosti kroz individualna prava“, kaže Darko.

Glavni cilj festivala se nije promenio tokom godina: „Podizanje svesti mladih i šire javnosti o osobama sa invaliditetom. Podsticanje razumevanja. Poboljšanje komunikacije. Prihvatanje različitosti. Razbijanje postojećih predrasuda“, zaključuje njegov direktor. 
 

Reditelj Slobodan Šijan i član žirija BOSIFEST 2013

Na BOSIFEST - u nema loših filmova

Kao reditelj obično ste u situaciji da vas ocenjuju. Kakvo je iskustvo biti član žirija međunarodnog filmskog festivala kao što je BOSIFEST?

U principu ne prihvatam ovakvu vrstu poziva posebno ne na domaćim festivalima gde rizikujete da zbog nekog nenagrađenog filma steknete doživotnog neprijatelja. Pristao sam da budem član žirija Bosifesta zbog specifičnosti samog festivala. Iskustvo je bilo veoma dobro zbog dobre selekcije rediteljke Maje Miloš, tako da nije bilo slabih filmova. Bilo je zanimljivo upoznati se kroz filmove sa različitim sudbinama.

Koji kriterijumi su bili presudni u ocenjivanju filmova?

Ja lično volim one filmove koji su subverzivni u izboru tema ali volim i raznovrsnnost u pristupu. Na kraju tu su i ostali članovi žirija pa se usaglase mišljenja.

Koji film je na vas ostavio najjači utisak i zašto?

Sva tri nagrađena filma, svaki na svoj način. Film koji je osvojio Gran pri Bosifest 2013 “Hromozom 5”, je priča koja je ispričana iznutra. Pokušavajući da dobije odgovore na dijagnozu njene ćerke Andreje koja je izgubila hromozom 5, majka fotograf pravi intiman dnevnik. Film je intimna priča koja je ispričana na profesionalni način i izuzetno vizuelno uobličena. A.K.A Dok Pomus je profesionalno ispričana filmska priča o čoveku uz čije sam hitove odrastao ne znajući za njegovu životnu priču. U filmu “Poslednji tabu” osobe sa invaliditetom pričaju o svom ljubavnom životu na veoma smeo način. Mislim da ovakvi filmovi pomeraju svest ljudi kada govorimo o osobama sa invaliditetom.

Rediteljka Maja Miloš, selektor BOSIFEST 2013

Očekujte neočekivano

U svetu u kome se solidarnost i empatija sve više potiskuju i gube, filmovi koje ćemo imati prilike da vidimo na ovogodišnjem Bosi festivalu nas, pre svega, upućuju da razmislimo o tim bazičnim vrednostima humanog društva. Videćemo posebne filmove sa posebnim ličnostima, koje nisu drugačije zbog svog invaliditeta već zbog permanentne borbe i slavljenja života. To ih svakako čini posebnim i izrazitim u društvu koje je zapalo u apatiju. U takvom društvu često dominira površni pogled koji osobe sa invaliditetom isključivo vidi kao one koji ne koračaju. Ovi filmovi otkrivaju da oni zapravo koračaju i to po prostranstvima koje često većina u društvu ne može ni da zamisli. Hrabrost u izrazu, temi, postupku, doticanju iracionalnog, otvorenost pogleda tamo gde je društvo hendikepirano slepim mestima, sve to odlikuje filmove ovogodišnje selekcije. Oni će vas potresti, pokrenuti, pogoditi, naterati da se zamislite, nasmejati, iznenaditi. Očekujte neočekivano!

Reditelj Oleg Novković, selektor BOSIFEST 2012

Neuništivost života, jer nade uvek ima

Videćete različite filmove iz svih krajeva sveta. Drgačije kulture, običaje, društvene okolnosti. Upoznaćete najrazličitije karaktere i njihove životne priče. Gledaćete borbu, patnju, radost tugu, optimizam i pre svega želju za životom. Naučićete ponešto, doživećete i poistovetiti se sa zanimljivim ličnostima, zavolećete ih i razumeti. Približićete se nečemu što ste izbegavali - pogledajte i otkrićete - univerzalno ljudsko biće. Još jednom ćete otkriti vitalnost i životnu energiju. Neuništivost života, jer nade uvek ima. Dođite da gledate i shvatite.

Reditelj Igor Turčinović i selektor BOSIFEST 2011

Dobar i zanimljiv festival ne samo društveno odgovoran

Do sada sam imao prilike da gledam mnogo filmova koji su tretirali tematiku osoba sa invaliditetom, a neki od njih su postali pravi klasici kao na primer Rain Main ili My Left Foot, a neki su do te mere bili patetični da su kod mene izazivali onaj "bljak" osećaj u stomaku pomešan sa gađenjem zbog pohlepe pojedinih producenata spremnih da od nečije nevolje prave robu za prodaju. Međutim filmove koje sam pogledao u veoma kratkom roku (sa rokovima je uvek frka) za mene su ma koliko to zvučalo kao opšte mesto zaista potpuno novo iskustvo. Neki od njih su toliko ozbiljno snimljeni da mogu da budu domaći zadatak mnogim srpskim filmadžijama i njihovim "toplim ljudskim pričama". Fascinira odsustvo patetike i samosažaljiveg kukumavčenja. Vedri hrabri istraživački i na momente zaista potresni. Takvi su neki od filmova koje sam pogledao. Oni manje kvalitetni, koji se neće naći u zvaničnoj konkurenciji svojim šarmom su znali da nadomeste profesionalna neznanja i ograničenosti u budžetu. Dobar i zanimljiv festival ne samo društveno odgovoran.  

Reditelj Boban Skerlić i član žirija BOSIFEST 2012

BOSIFEST donosi radost života i stvaranja

U vremenu kada su TV programi  preplavljeni raznim vrstama rijaliti emisija, a ozbiljnim temama se pristupa senzacionalistički, u čemu je značaj Bosifesta - Beogradskog internacionalnog filmskog festivala osoba sa invaliditetom? 

Bosifest je ozbiljan internacionalni festival u svim aspektima i predstavlja retku priliku da se sakrijemo od nasrtaja primitivnih, tabloidnih, estradnih i prostačkih sadržaja. Svako takvo utočište je, ma koliko bilo malo i privremeno, uistinu dragoceno.

Za dobar film je potrebna dobra priča, međutim ponekad izgleda da nema boljeg scenariste od samog života. Koji film i priča su na vas ostavili najjači utisak?

To je svakako pobednički dokumentarni film "Poslednji let" Iva Langloa koji beskrajno duhovito i inteligentno, a bez dociranja, redefiniše pojmove "osujećen" i "onemogućen" u svakom smislu. Epski, herojski film.

Kao članu žirija koji kriterijumi su bili presudni u vrednovanju filmova?

Isključivo filmski. Kao i na bilo kom drugom festivalu. Relevantnost teme, formalna konzistentnost, inovativna rešenja, strast...

Milan Lučić bivši direktor doma omaldine i član žirija BOSIFEST 2011

BOSIFEST je značajno  kulturno uporište za region

Koji film je na vas ostavio najjači utisak i na koji biste prilepili etiketu "obavezno pogledati"?

Izdvojiću dva kanadska filma: ostvarenje “Last flight”, u  režiji Yves Langloisa (grand prix Bosifesta 2011. godine), poučna priča o čoveku koji je pomerao granice i nije odustajao u životnim situacijama u kojima većina nas ne bi istrajala. Kao i “Step Up!“ Tomasa Wormsera (kristalna plaketa za najbolju režiju BOSI fest 2012), o mladom i perspektivnom plesaču koji je u saobraćajnoj nesreći izgubio stopalo. Ali to ga nije sprečilo da ostvari svoj san: uz mnogo truda i volje uspeo je da trijumfuje na plesnom podijumu. Takve priče svima nama treba da budu podsticaj i inspiracija u životu.

Koji kriterijumi su bili presudni u ocenjivanju filmova?

U ocenjivanju filmova osnovno načelo bio je umetnički kvalitet.

Devet godina ste bili u upravnom odboru IETM-a, najveće evropske kulturne mreže koja okuplja oko 500 institucija sličnih Domu omladine. Kakva su vaša iskustva? Koliko se pažnje posvećuje festivalima poput Bosifesta i koliko ovakve vrste festivala doprinose bogatijoj kulturnoj ponudi jednog grada?

Dostupnost programa osobama sa invaliditetom jedna je od izuzetno važnih tema u okviru IETM mreže. Nemoguće je govoriti o multikulturalnosti i efektu koji umetnost treba da ima u društvu. a da se ne vodi računa o dostupnosti programa svim građanima. Bosifest je važan program ne samo za kulturnu ponudu našeg grada, već je i značajno kulturno uporište za region, kada je reč o manifestacijama koje se bave promocijom jednakosti i rušenjem predrasuda vezanim za osobe sa invaliditetom. Jako je važna činjenica da Bosifest šalje poruku kako je integracija ljudi sa invaliditetom neophodna u svakom društvu, ali i moguća, te da javnost upoznaje sa njihovim potrebama, pravima i položajem. Takođe, gledajući filmove koji su delo osoba sa invaliditetom, uviđamo da se i one podjednako uspešno mogu baviti filmskom umetnoću, a priče i iskustva oživljene na filmskom platnu uče nas da ništa nije nemoguće ako postoji volja, solidarnost i podrška okoline i društva.

Nemanja Vranjković, zamenik generalnog direktora Radio Televizija Studio B

Privilegija je podržati BOSIFEST

Iz godine u godinu, shvatamo da što što radimo, i što imamo privilegiju da podržimo jednu takvu manifestaciju, ima samo pozitivne, korisne i dalekosežno dobre posledice. Podrška nam je potrebna svima, u današnje vreme, važno je da makar pokušamo da se razumemo. Program i ljudi koji BOSIFEST organizuju zaslužuju svaku vrstu podrške, i to da se njihovim radom ponosimo. Svaki događaj te vrste je važan za ceo Beograd i sve Beograđane, kako one koje vole film, tako i one koji vole i razumeju one oko sebe. Možda je i to jedna od prilika koje nam se pružaju da zastanemo i razmislimo o svetu i ljudima oko nas.