Reč selektora

Ovogodišnji Festival, izvanredno profilisan i znalački koncipiran, pamtiće se , naravno, po nekoliko dragocenih filmskih dragulja, ali i po načinu na koji se diferencira jedna specifična filmska estetika, posve u funkciji kretanja modernog filmskog izraza. Visoki produkcioni standardi učinili su još u startu ovogodišnje izdanje festivala vrlo ujednačenim.

Šarolikost tema i zemalja učesnica čine ga vrlo konkurentnim u ma kojoj festivalskoj sferi, ali, mimo pojedinačnih filmskih primera, pokazalo se da filmovi o ljudima sa posebnim potrebama imaju nekoliko jakih tematskih uporišta: prevladavali su filmovi o značaju sporta i ulozi umetnosti u njihovim životima , sve veća svest o neophodnosti šire akcije društva u brizi za maksimalnim poboljšanjem položaja obolelih, i, iznad svega, svest da u kreativnom smislu za njih ne postoje proklamovani limiti.

Festival koji je tako nedvosmisleno humanistički orijentisan i kome je angažovanost imanentno komunikaciono načelo, trasira nove puteve razumevanja ali i prevladavanja problema. Iznalazi nove forme povezivanja i traga za novim solidarizmima, i tamo gde šira akcija izostaje, pojedinci nikada ne zataje, kao što vidimo na primeru humanog angažmana ruskih pisaca Jevgenija Vodolaskina i Ljudmile Petruševske.

U ovogodišnjem izdanju, ljudi sa posebnim potrebama nisu samo ispred, no i iza kamere, deo viđenih filmova ne bavi se njima nego su oni sami ti koji se bave filmom, odnosno: rotacija priče ko stvara i kome je upućen vizuelni zapis trpi koreniti preobražaj. Svedoci smo poraza dosadašnjih defanziva da oboleli ljudi stagnativno i vegetativno participiraju u društvu ali i u životu.

Svedoci smo da mnogi od filmova koje smo videli njih doživljavaju kao nezaobilazne i dragocene ljudske resurse, o čemu govori čitav niz naslova:Invisible Lines, Positive all the way, Champions, Victor…

Ovo je, u svakom slučaju Festival, kojem treba poželeti dug život…

Miroljub Stojanović