Intervju sa pobednikom Bosifest-a 2015 - Evgeny Golynkin

Vaši utisci sa prošlogodisnjeg festivala, na kom ste dobili Grand prix. Kako Vam se dopao Beograd?

Sam festival je jedan od najjačih utisaka. Ne samo filmovi koji su bili prikazani, već sama činjenica da postoji. Za mene će Darko uvek biti obrazac jake ličnosti, dostojanstvenog ponašanja i veoma mudrog odnosa prema životu. Uveren sam da je organizovanje festivala više nego složeno, čak i pri podršci vlasti (video sam kako se odnose prema njemu, ali u takvoj situaciji pomoći nikad nije dosta). Ponosan sam što je moj film visoko ocenjen na festivalu. Kada bih imao mogućnost ( ali nažalost nje nema) , snimio bih film o Darku. Zato  što za njega i ljude kao što je on ne treba reći da imaju ograničene mogućnosti (invaliditet), zato što ih nesreća čini samo jačim i mudrijim.  I zato ponavljam: učešće na festivalu i nagrada za mene predstavljaju pravu čast i sreću.

Ovo mi je bio prvi put da sam u Beogradu i ,nažalost, za nekoliko dana nisam mogao da ga detaljno obiđem, ali sada znam da postoji grad u kojem mi je bilo lepo i u koji uvek mogu da se vratim. Najveći utisak na mene je ostavilo nekoliko muzeja koje sam uspeo da obiđem. Naročito Etnografski muzej i Kinoteka. I porušene zgrade u centru grada, kao sećanje na rat.

Vi ste prvo završili Hemijski fakultet , a zatim Fakultet za pozorište, muziku I film. Kada ste i zašto počeli da se bavite filmom?

Iskreno, filmom, a naročito dokumentarnim,  sam  počeo da se bavim slučajno. U to vreme  ( 1976. godine) sam napustio hemiju. Pokušavao sam da na različite načine uredim svoj život i tek kada sam upisao Lenjingradski fakultet dokumentarnog filma, shvatio sam da sam našao ono sto mi je potrebno. Ne umem da pevam, plešem, crtam, matematika mi ne ide dobro, ne umem mnogo šta drugo, ali me je oduvek zanimalo kakvo je to čudno stvorenje- čovek. Sada znam da odgovora na to pitanje nema, ali je ipak zanimljivo baviti se time. To je, verovatno, najzanimljivija stvar koju znam.

Kada ste počeli da se interesujete za život osoba sa invaliditetom?

1986. godine  sam snimio ,,Iskušenje Nikolaja Lenjivkova”  ( film postoji i na mojoj fejsbuk stanici). To je film o seljaku, koji je u detinjstvu izgubio ruku, jer je tada bio rat.  Ali nikada mi ne bi palo na pamet da kažem da je on ,,osoba sa invaliditetom”, jer je on jednom rukom uradio ono sto ja ne bih mogao kada bih imao četiri. Nakon deset godina sam snimio drugi film o njemu ,,Kako mogu, Gospode” ( i on se takodje može naći na fejsbuku).

I prošlogodisnji film nije o ,,osobi sa invaliditetom”-oni su borci, ne žele da se predaju i mnogo je zanimljivije snimati film o ljudima koji ne pobeđuju samo trenutne  okolnosti, već SUDBINU. I Darko je jedan od njih.

Ljudi u Srbiji često govore : ,,Kad želim da gledam dobar film, pogledam ruski”. Da li je vama poznata srpska kinematografija?

Nažalost, ja ne znam mnogo o srpskoj kinematografiji. Kod nas se pojavljuje jako malo vaših filmova, a ja, nažalost, ne govorim nijedan drugi jezik osim ruskog. Tako da sam i ja, takođe ,,osoba sa invaliditetom”. Ali jedan film mi se čini kao vrhunac vaše kinematografije , a to je ,, Malj “ Aleksandra Ilića.

Da li  sada radite na nekom novom filmu?

 Počela je montaža mog novog filma o kardiohirurzima. Pre 40 godina je moj profesor Leonid Gurjevic snimio film ,,Srce”. To je bio naš prvi film o kardiohirurzima, o lekarima, njihovim brigama, njihovim strahovima.  Moj film će se zvati ,,Srce. 40 godina posle”.

Možete li da preporučite film ili režisera za ovogodišnji BOSIFEST?

Preporučujem Darju Hrenovu i njen film ,,Ko će biti moj muž”. Video sam mnogo filmova o osobama sa invaliditetom, ali ovaj mi se čini kao veoma dubok I neobičan.